| Куцнуо је час растанка Иако је било пре 8 година,добро се сећам првог дана школе. Сви смо били узбуђени али и уплашени јер нисмо знали шта нас чека. Мало по мало,почело је наше упознавање и стицање нових пријатељстава.Из године у годину заједно смо пролазили кроз проблеме,учење,невоље и незаборавне одласке на екскурзије,где су се стицала разна искуства,некада срећна а некада и тужна.Наравно,у мом детињству јавиле су се и прве љубави и снови. Као да је јуче било,а сада је одједном све тако брзо прошло,пред нама су неки нови путеви,нови снови,почеци и ко зна шта још… Да ли ћемо се опет срести,дружити,и још много тога ми се мота по глави али немам одговоре.Једино што знам је да ћу се увек сећати ове школе и другара јер сам са њима провео своје детињство. Никола Миражић 8/1 ,,Лепа реч гвоздена врата отвара„. Понекад је довољно само пар слова да неку ситуацију промени из корена. Понекад непромишљено изговоримо нешто што није требало и после тога се кајемо. Наша брзоплетост и неразмишљање при изговарању тешких речи може повредити нечија осећања и понос. А када некога доведемо у положај да због нас буде повређен, довољно је рећи само једну реч: Извини.Код људи је честа појава да стрепе да изговоре ову реч јер се плаше да особа не прихвати извињење. Трудим се да у свом говору користим само лепе речи и поштујем људе око себе.Моји другари и ја смо имали управо такву ситуацију у нашем одељењу. Наставницу српског језика,која је према нама одувек била фер и коректна,повредили смо грубим речима и довели је у позицију да њене емоције буду повређене.Међутим она је нама узвратила на другачији начин и научила нас је да треба прихватити своја дела, ма колико она била тешка, трудећи се да их исправимо. Поставила се према нама као човек,иако ми то нисмо заслужили,објаснила нам је да и ми тако треба да се понашамо према другим људима и научила нас је правим,истинским вредностима живота. Лако је изговорити увреду и ружне речи.Када смо повређени и желимо да повредимо-то је најједноставније.Много је теже бити храбар и узвратити лепом речју, јер само она отвара срца и враћа разумевање међу људе. Милица Продановић 8/2 Шта сам постигла лепим речима Понекад је једна реч довољна да освојимо нечије срце,развеселимо драге особе или да помиримо посвађане. Много пута када кажемо неку ружну реч у шали, нежељено наљутимо неке особе. После тога се кајемо и трудимо да исправимо грешку. Ипак,колико год звучало лако, рећи само једну једину реч, чувену, тешко изречену: „Извини“, како пева Ђорђе Балашевић, тешко је изводљиво. Често стрепимо да особа коју смо повредили неће прихватити извињење. Ја се трудим да не повређујем особе до којих ми је сталојер знам како бих се ја осећала и колико би ме заболело да ме драга особа повреди.Када се неко труди око нас и даје све од себе да би нама било боље,ту особу треба поштовати и ценити.Када си са том особом јако близак и та особа ти постане драга,деси се да је у шали повредиш. Тада ни не схватите да сте је повредили, али касније се кајете због тога.Многи се у таквој ситуацији не кају и нису свесни да су ту особу повредили и самим тим не желе да се извине, јер им понос то не дозвољава.Не прихватају своје грешке и због тога често греше. Да би постао добар човек, мораш стајати иза онога што си рекао и прихватити кривицу на себе,а не одбацивати своја дела. Пилчевић Александра 8/2 О чему размишљам ових дана Полако се приближава мала матура, пријемни испит и упис у средњу школу. Припреме су у току, девојчице траже хаљине, а дечаци одела. Све то звучи лепо, али иза тога се крије много брига. У последње време обично размишљам како ћу урадити пријемни, то ми је једина брига за сада. Српски језик, математику и остале предмете редовно вежбам јер се до пријемног морам усавршити. Јесте да је сада на крају теже учити али морамо се потрудити јер је сваки поен битан за школу коју желимо уписати. Око средње школе немам брига, али размишљам која би била најбоља за мене. Тренутно се двоумим између зуботехничке и медицинске. За сада себе видим у многим пословима и не могу се одлучити коју ћу професију изабрати за цео живот. Морам се опустити и заборавити на дилеме јер следи матура. Тренутно трагам за хаљином, ципелама и торбицом. Дружићемо се сви скупа целу ноћ, мислим да ће то бити леп и незабораван провод! Мозак нам је превише оптерећен, много размишљамо, много бринемо, све то утиче на наше расположење. Зато, не оптерећујмо се, свако учи колико може и сви ћемо положити матуру и уписати школу. Мислим, да свако од нас може наћи своје срећно место под сунцем. Aдријана Марковић 8/1 Куцнуо је час растанка Пробудила ме је киша која је ударала о стакло мог прозора,једног јесењег јутра,тог 1. септембра и тог дана све је кренуло… Седели смо у клупама, посматрали једни друге сасвим збуњено, све нам је било непознато. Чекали смо да видимо шта ће се даље дешавати. Били смо мали и нисмо били свесни да ће се и то све једног дана завршити.Да ће се завршити све наше туге, свађе, туче али и радости које смо скупа доживели. Сада, када смо донекле одрасли,свесни смо свега тога.Свесни да се све то завршава за неколико дана.Све то пролази, и сада само долазе успомене које ће заувек остати у нашим срцима и којих ћемо се радо сећати. Те боли и патње које смо заједно проживели, смех, непроспаване ноћи, сузе које смо исплакали, шале које смо смишљали. Све то сада пролази.Растајемо се.Свако креће својим путем, свако од нас почиње градити своју судбину. И сама помисао да више неће бити нас, да се све то завршава, све ме то растужује. Када кажемо да једва чекамо да завршимо основну и кренемо у средњу школу, тада само лажемо сами себе, јер све то што кажемо све су то маске које сакривају нашу патњу и бол, а нико не зна да се иза тих маски крије наше другарство, детињство. Сада смо довољно велики да схватимо да се све једном у животу мора завршити, да ништа није вечно, да све има свој почетак, али и крај. Током ових 8 година, стекла сам праве и искрене пријатеље, упознала особе које заиста вреде и они ће и након свега што се деси имати посебно место у мом срцу.Када се будемо срели на улици, сетићемо се свега што смо заједно проживели и доживели.Свих оних екскурзија, излета, па можда и понеких свађа. Тога ћемо се увек сећати и увек ће нам основна школа и друштво остати у срцу. Нема више повратка.Последње дане овог нашег дружења треба дочекати храбро и са осмехом на лицу, јер се све ово дешава једном у животу. Aна Јанковић 8/1 |
